CILJ 16 UN AGENDE ZA ODRŽIVI RAZVOJ DO 2030 – ŠKOLA BEZ NASILJA

Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail this to someone

Nijedno odgovorno društvo ne sme dozvoliti da se ijedno dete oseća ugroženo, a naročito ne da pomišlja na najstrašniji potez kao što je samoubistvo

U društvu i vremenu u kojem živimo nasilje je veoma rasprostranjeno. Mediji svakodnevno izveštavaju o sve učestalijim primerima vršnjačkog nasilja širom sveta, koji postaju sve brutalniji i poprimaju nove oblike, od masovnih ubistava u školama do digitalnog nasilja. Većina učenika ima iskustva sa vršnjačkim nasiljem, a porast nasilja je veoma vidljiv i u školama širom Srbije.

Vršnjačko nasilje je svako psihičko ili fizičko nasilno ponašanje koje je usmereno na decu vršnjake i koje je učinjeno sa ciljem povređivanja a može biti verbalno, fizičko, socijalno, seksualno i digitalno.

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) navodi da se svake godine dogodi 200.000 ubistava mladih uzrasta od 10 do 29 godina, što predstavlja 43% svih ubistava koji se dogode u jednoj godini na celom svetu. Mnogo je više onih koji dožive neku vrstu fizičkih povreda, a najveći je broj onih koji dožive psihičku torturu. Nasilje nad mladima ima ozbiljne posledice na fizičko, psihičko i socijalno funkcionisanje mlade osobe, kao i na društvo kao celinu. Ono utiče na zdravlje omladine i dece, njihov razvoj i mogućnosti da napreduju, što negativno utiče na socijalnu inkluziju i održivi razvoj jednog društva koji zavisi od toga kako se odnosimo prema deci i mladima.

Prepoznajući značaj sprečavanja nasilja nad decom, Ujedinjene nacije su među potciljeve cilja 16 Agende za održivi razvoj do 2030. uvrstile smanjenje svih oblika nasilja i sa njima povezanih stopa smrtnih slučajeva, kao i okončanje svih oblika nasilja i torture nad decom.

U Srbiji 40% dece trpi nasilje u porodici. U ogromnom porastu je i vršnjačko nasilje koje se dešava u školama širom Srbije. Prema istraživanjima Ujedinjenih nacija (UN), u osnovnim školama vršnjačko nasilje trpi 80%, a u srednjim školama 60% učenika.

Statistika pokazuje da je svako četvrto dete žrtva vršnjačkog nasilja. U ogromnom porastu je i nasilje na internetu, kojem je čak 60% dece izloženo, govore podaci koje je prošle godine objavila Mreža za decu Srbije.

Takođe, primetan je porast učešća devojčica u vršenju vršnjačkog nasilja. Dok su nekada dečaci bili glavni počinioci nasilja, danas vidimo da su i devojčice jednako sklone nasilju. Devojčice, za razliku od dečaka koji su skloniji fizičkom nasilju, biraju tzv. socijalno isključivanje iz društva, omalovažavanje i ruganje, naročito u digitalnom svetu. Interesantno je da su devojčice tu vodeće i u većini slučajeva reč je o odličnim učenicama.

 

FOTO: SHUTTERSTOCK

 

Uzroci problema

Uzroci vršnjačkog nasilja leže u porodici, društvu, razorenom sistemu društvenih vrednosti, a slabe kazne ili izostanak kažnjavanja počinioca od institucija dovodi do toga da se nasilje stalno ponavlja.

Stručnjaci i dalje pokušavaju da daju odgovor na pitanje šta je uzrok porasta nasilja među decom, da li uzrok leži u porastu sveprisutnosti nasilja u našem društvu, u medijima i sadržajima koja se nude deci kao što su video-igrice, ili je došlo do porasta nasilja u porodicama, koji je doveo do toga da deca postanu neosetljiva na nasilje.

Institucije

Iako je u poslednje vreme u Srbiji došlo do izvesnog pomaka u odnosu institucija prema vršnjačkom nasilju, što se može videti i po skoroj najavi ministra Šarčevića da će direktori škola koji ne budu reagovali na slučajeve nasilja u roku od 24 časa dobijati otkaze, kao i donošenju Pravilnika o obavljanju društveno korisnog, odnosno humanitarnog rada, koji je stupio na snagu u školama u Srbiji 15. septembra, nadležne institucije u Srbiji ovom problemu ne pridaju dovoljno pažnje, a prosvetne institucije uglavnom negiraju ili relativizuju problem. Ovakav odnos prema problemu može dovesti do toga da deca prete samoubistvom ili ga i počine, o čemu svedoči slučaj Alekse Jankovića, koji je potresao celu Srbiju kada je izvršio samoubistvo 2011. godine zbog višegodišnjeg vršačkog nasilja koje je trpeo.

Roditelji često poslednji saznaju da je njihovo dete žrtva nasilja. Deca često ne govore o nasilju u kući jer se plaše da će ih njihovi roditelji okarakterisati kao glavne krivce za nasilje. Isto tako, psihičko nasilje je jako teško detektovati, tako da ono ostane neprimetno čak i roditeljima.

Sama prosvetna uprava nerado priznaje nasilje, koje bi moglo da ugrozi reputaciju institucije. Takođe, nastavno osoblje često zauzima stav da sprečavanje nasilja ne spada u njihov posao. Nasilje se često pripisuje dečjem nestašluku, a kazne su vrlo blage ili nepostojeće za počinioce, a ono što se najčešće dešava jeste da deca žrtve nasilja budu ta koja moraju da promene odeljenje ili čak školu kako ne bi više trpela nasilnike. S toga ne iznenađuje činjenica da se deca u takvom okruženju ne usuđuju da prijave nasilje koje se nad njima vrši.

 

 

FOTO: SHUTTERSTOCK

 

Neophodno je da se ovim važnim problemom bavi celo društvo,od državnih institucija, medija, nevladinog sektora, do roditelja. Potrebno je raditi na podizanju svesti javnosti o zabrani svih vidova nasilja u društvu, a u školama je neophodno prevenciju vršnjačkog nasilja postaviti kao prioritet i to počevši od predškolskih ustanova.

Edukacija i prevencija

Neophodna je i edukacija svih karika koje se nalaze u lancu vršnjačkog nasilja, od roditelja, žrtava, nasilnika, do prosvetnih radnika. Škola ima mogućnosti da ranom prevencijom utiče na smanjenje nasilja kod učenika i razvije pozitivno socijalno ponašanje kako kod dece žrtava nasilja tako i kod dece koja vrše nasilje.

Svako dete zna da nasilje nije dobro. Zato treba da ohrabrimo decu da kažu da imaju problem i da to nije sramota.

Potrebno je da imamo škole u kojima se nasilje ne toleriše, u kojima se podstiče pozitivno ponašanje, a kažnjavaju oni koji nasilje počine, u čemu je potrebna i podrška pravosuđa.

 

PRIMERI DOBRE PRAKSE

Tim Ujedinjenih nacija u Srbiji

Temelj za sistemski pristup u borbi protiv nasilja u školama

Više od jedne decenije Unicef podržava nastojanja Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja da omogući profesionalni razvoj stručnjaka u obrazovanju i unapredi rad obrazovnih ustanova usmeren na zaštitu dece i učenika od nasilja.

Program „Škola bez nasilja“, koji je uveden 2005. godine, postavio je temelje sistemskog pristupa borbi protiv nasilja u školama u Srbiji. Pristup kojim se u prevenciju nasilja uključuje cela škola podrazumeva da učenici, roditelji i svi zaposleni zajedno rade na sprečavanju nasilja povećavanjem svesti o njegovom postojanju, prijavljivanjem i efikasnim reagovanjem na pojavu nasilja u školama.

Svesni činjenice da se temelji borbe protiv nasilja postavljaju u najranijem uzrastu, pokrenuto je definisanje pristupa za predškolske ustanove i njegovo pilotiranje.

 

FOTO: SHUTTERSTOCK

 

Zasnovan na socioemocionalnom učenju, koji predstavlja osnov novog programa „Vrtić kao podsticajno i sigurno okruženje za učenje i razvoj dece“, ovaj pristup dodatno naglašava važnost podsticanja socioemocionalnih kompetencija dece od najranijeg detinjstva. Nalazi istraživanja i praksa predškolskog vaspitanja i obrazovanja ukazuju da primena strategija vaspitača za podršku u razvoju socijalno-emocionalnih kompetencija dece doprinosi obogaćivanju interakcije između vaspitača i dece, kao i dece međusobno. Takođe, istraživanja pokazuju da dugoročno primena strategije podrške socioemocionalnom učenju kod dece doprinosi razvoju pozitivnog pojma o sebi, prosocijalnog ponašanja, smanjenju učestalosti neprihvatljivih i rizičnih ponašanja, kao i unapređenju obrazovnih postignuća. Stvaranje podsticajnog i sigurnog okruženja, koje će podržavati ispoljavanje brige za sebe i druge, učenje o tome kako rešavati svakodnevne životne izazove u ranom detinjstvu, zauzimati se za sebe i sl., bilo kroz igru, životno praktične situacije ili planirane situacije učenja, podrazumeva zajedničko delovanje porodice i vrtića, roditelja i stručnjaka.

Takođe, iskustva iz programa „Škola bez nasilja“ ukazala su da je za postizanje očekivanih rezultata neophodno početi što ranije sa prevencijom nasilja (već od predškolskog uzrasta), a da je upravo jačanje socijalno-emocionalnih kompetencija dece jedan od načina prevencije sukoba na kasnijim uzrastima.

 

Autor teksta: Marina Radenković

Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail this to someone